Православна нова година
У поноћ четрнаестог јануара почиње Нова јулијанска година за Српску, Руску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Руску заграничну цркву које обележавају два велика хришћанска празника - Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.
Православни Божић
Од дана Христовог рођења започиње хришћанска ера, и од тог дана хришћански народи, а и остали свет, почињу бројати године.
За спомен рођења Христова, још од апостолских времена установљен је велики празник - Божић. Свети Јован Златоусти каже да је Божић извор за све празнике хришћанске, јер да није било Христовог рођења, не би било ни крштења, ни васкрсења, ни других.
Божић се од почетка није празновао истог дана, већ је тек у четвртом веку, у време цара Аркадија, уведено да се Божић празнује одвојено од Богојављења и да се празнује 25. децембра, по Јулијанском календару (7. јануара, по новом, Грегоријанском). Тога истог дана Римљани су имали празник који се звао "Диес наталис Солис инвицти", дан слављења сунца које се непрестано враћа к лету и обнавља, па је празновање Божића одређено у тај дан да би се потиснуо овај римски празник.
Да би се хришћани достојно припремили за Божић установљен је пост од 28. децембра до 6. јануара увече (од 15. новембра до 24. децембра), који није тако строг као ускршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Међутим, Божић, ма у који дан пао, мрсни је дан.
На икони се Христово рођење представља овако: пећина и у њој јасле; пресвета Богородица са Јосифом и младим Исусом. Пастири се клањају, а сјајна звезда својом светлошћу осветљава новорођеног Христа. На висини лете анђели, за јасле привезане су мазге, а јагње је у првом плану.
О Божићу људи се, уместо уобичајеног поздрава, поздрављају са "Христос се роди" и "Ваистину се роди".
Ни један празник нема више народних обичаја него Божић, који се одржавају и дан данас. Најчешћи обичаји су: полагање бадњака, застирање домова сламом, квоцање и пијукање, мешење чеснице, печење печенице, положајник, а има и многих других веровања, гатања, изрека и пословица.
Мисли се да је код старих, многобожачких Срба, постојао неки бог Бадња, чији је кип био дељан од дрвета. Примивши хришћанство, у очи дана када се нови Бог родио, Срби су свог старог Бадњу бацили у ватру, а пошто им је он био врло драг, тај обичај понављају на свако Бадње вече, а бадња на једном крају намажу медом, који деца лижу, да би тиме показали како им је бадњак сладак и драг.
Црква је бадњаку дала нови смисао: грејући се око бадњака, укућани се загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја, и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем.
Раније, док су људи више живели на селу, а понегде и данас, на Бадњи дан, пре него што се сунце роди, један од укућана оде у забран (шуму) и изабере дрво, које мора бити младо и церово. Пре него што замахне секиром, поспе дрво житом и назове му: "Добро јутро и честити ти Бадњи дан". Затим засече на два места да испадне ивер, и тај ивер узме са собом. Одсечено дрво окреше, однесе кући и увече наложи на ватру. Кад прегори, доњи се крај носи око торова и штала, а други, горњи крај оставља се за положајника. Због тога што се на тај дан пали бадњак, и дан се зове Бадњи дан.
Данас се, наравно, бадњак у градовима купује на пијаци од сељака, али му је симболика иста, а ритуал скраћен, или се бадњак једноставно само држи у кући.
Уочи Божића сламом се посипа под у кући, чиме се дом претвара у ону пећину витлејемску, у којој се родио Христос, и у којој се простирала слама ради лежања стоке. У сеоским кућама слама на поду лежи и по три дана, а у градовима ова је симболика сведена на руковет сламе која се поставља уз бадњак.
0 коментара:
Постави коментар